Trakasti mikrofoni su toliko osetljivi na vlagu, da je pop filter skoro neophodan.

Mikrofon bi trebalo da postavite na udaljenost između 60 centimetara i 1,2 metra, u nivou između grudi i glave, u zavisnosti od toga o kom se instrumentu radi.

Nastaviće se…

Za postavljanje je zvuk gudala najvažnija promenjiva. Postavljanjem mikrofona više prema telu instrumenta, malo dalje od vrata, lagano usmerenog prema dole, najbolji je način da sačuvate zvuk gudala. Okretanjem mikrofona prema gore izgubiće se zvuk gudala, a direktnim usmeravanjem prema vratu dobija se puniji zvuk. Mikrofon postavite između 25 i 40 centimetara od instrumenta.

Komprimovanjem živih akustičkih gudačkih instrumenata skoro uvek zvuči loše, mada će vam malo pre – fejder ujednačavanja biti od velike pomoći, posebno ako imate mali prostor za snimanje koji ne zvuči baš najbolje. U principu, snimanje počnite sa ulaznim nivoima podešenim na oko dve trećine fejdera i što je moguće više snimajte bez dodatnih efekata.

Nastaviće se…

Uz to, pokušajte da sam instrument postavite na jednakoj udaljenosti od poda i plafona da biste izbegli fazne prekide.

Na sledeći način možete dobro započeti eksperimentisanje:

• počnite tako što će mikrofon biti usmeren direktno prema pisku i na maloj razdaljini, možda oko 20 centimetara, pa zatim pravite izmene, u zavisnosti od toga koliko se u snimku javlja neželjeni zvuk disanja
• prvo pokušajte sa kondenzatorskim mikrofonom, ukoliko ga imate. Dinamički mikrofoni mnogo teže – posebno u slučaju flaute – hvataju pun zvuk
• isprobajte nekoliko različitih uglova da bi vazduh što manje dolazio do mikrofona

• probajte pop filter – ali ne vetrobran. Vetrobran će neprihvatljivo oslabiti većinu drvenih duvačkih instrumenata

Nastaviće se…

Prva stvar koju treba uzeti u obzirjeste sam klavir. Npr. ako želite da snimite zvuk klavira kao pozadinu rok melodije a vaš instrument nije podešen za to, onda to verovatno neće zvučati dobro. ” Rok klaviri “, naime, imaju mnogo čvršće čekiće od ” normalnih ” klavira i u principu zvuče jasnije. Slično tome, na ” Kimballu ” od 250 eura u dnevnoj sobi nećete dobiti onaj ubitačan koncertni zvuk.

Ako ste iskusan pijanista i pomalo ste se bavili poslovima u studiju, verovatno sve ovo već znate i spremni ste da potrosite novac (ako ga imate) za pravu opremu koja odgovara stilu muzike koju stvarate. Ukoliko ste ozbiljni, verovatno ste to i uradili.

Nakon odgovarajuće opreme, biće vam potreban i dobar mikrofon. Za rok, pop i R & B muziku, teško je nadmašiti dobar kondezatorski mikrofon ako imate nešto novca na raspolaganju. ” Neuman ” U 87 i U 89 i ” Shure ” SM81 odličan su izbor, ali nisu baš jeftini. “ Rode “ NT1 i NT2 mikrofoni možda su bolje rešenje za manje pare.

Dinamički mikrofoni su takođe dobri za ozvučavanje klavira, a ” Shure ” SM57 je praktično standard za ozvučavanje na bini. SM58 takođe takođe daju dobre rezultate, mada su podesniji za pevače nego za instrumente. Njihova veličina i šablon preuzimanja smanjuju ispuštanja* u onim situacijama tokom snimanja kada u isto vreme koristite više instrumenata.

* Tehnički govoreći, ” ispuštanje ” se dešava kada mikrofoni preuzmu signale sa izlaza drugih mikrofona. Rezultat često može biti mutan zvuk, povratna veza, a ponekad i uvođenje u miks faze ili faznog prekida.

Položaj mikrofofona za klavir od kritičnog je značaja. Za rok ili pop muziku, trebalo bi da mikrofon postavite što je moguće bliže mestu na kome čekići udaraju žice, a srcasti mikrofoni (kao npr. NT1 ili SM57) imaju najbolji šablon preuzimanja za ovu svrhu.

Ako mikrofone postavite blizu mesta na kome čekić udara žice, preuzeće se više dinamike početka udara svakog čekića, a početak je to što zvuku daje više ” probojnosti ” koja je potrebna za većinu rok-pop muzike. Da biste smanjili preuzimanje početka i ublažili zvuk, eksperimentišite sa pomeranjem mikrofona niže niz žice, sve dok ne pronađete mesto koje vam se sviđa.

Za klasičan klavir ili džez klavir, šablon sa više smerova radi malo bolje ukoliko žellite da sa klavirom uhvatite i zvuk prostorije, što je obično slučaj. Postavite mikrofon izvan klavira na otvorenoj strani da biste omogućili sobi i instrumentu da ” dišu “.

Idealno, dva mikrofona (npr. dva SM57) najbolje završavaju posao. Isprobano dobra tehnika je da pozicionirate zvuk jednog mikrofona strogo levo, a drugog strogo desno (pri čemu ćete proveravati u mono i slušati pažljivo da li se javljaju fazni prekidi). Kad je u pitanju džez klavir, posebnon ako i drugi muzičari sviraju u isto vreme, trebalo bi da mikrofon postavite malo dalje od klavira da biste uhvatili i živi miks u prostoru.

Nastaviće se…

Blisko ozvučavanje

Ozvučavanje svakog bubnja posebno, poznato kao blisko ozvučavanje, uz postavljanje nekoliko dodatnih gornjih mikrofona za činele, pruža vam najveću kontrolu nad svakim komadom za vreme stvaranja miksa, posebno nad amplitudom i stereo – postavljanjem svakog instrumenta.

Takođe, ovim metodom imate i dosta fleksibilnosti. Možete da koristite različite tipove mikrofona, npr. da biste naglasili ili ublažili jedinstveni ton i boju zvuka svakog instrumenta. Možete ozvučiti obe strane bubnja, menjati relativne položaje mikrofona na beskrajno mnogo načina i menjati ulaznu snagu mikrofona za gomilu razniličitih efekata i zvukova.

Mikrofoni koji su pogodni za blisko ozvučavanje jesu uveke pouzdani ” Shure ” SM57, AKG DA20, ” Senheiser ” 421 ( za kik i/ili indijaner ). Postoji još mnogo drugih, skupljih mikrofona, kao i specijalnih mikrofona koji su pravljeni za određene udaračke instrumente, kao što je mikrofon za činele itd.

Sva ova sloboda ima svoje mane: skupa je, zahteva mnogo vremena i može lako povući čoveka da napravi čitavu karijeru traženjem savršenog zvuka kompleta bubnjeva. Pored toga, neki ljudi iz tonskog sveta ne odobravaju ovaj metod, jer se njime postiže vrlo malo uzajamno dejstvo zvučnog polja koje kreira međusobni uticaj različitih bubnjeva. Ipak, blisko ozvučavanje ostaje verovatno najpopularniji način za snimanje akustičnih bubnjeva zato ostajemo na par korisnih saveta kod istog:

• Razbijački kik

Dobar mikrofon za kik bubanj, kao što je ” Senheiser ” 421, trebalo bi da bude postavljen otprilike u polovini kik bubnja i usmeren prema udaraljki. Ako mikrofon privučete sa bilo koje strane bubnja i postavite ga pod pravim uglom prema udaraljki, imaćete više šanse da izbegnete propuštanje sa mikrofona sner bubnja; možete da isprobavate moć preuzimanja mikrofona tako što ćete ga postavljati pod različitim uglovima, ali gledajte da mikrofon bude poravnat sa udaraljkom što je moguće više.

• Lovljenje snera

” Shure ” SM57 isprobano je dobar mikrofon za hvatanje zvuka snera; postavite ga pod uglom od oko 45 stepeni, a visinu menjajte u zavisnosti od toga koliko želite da se oseća prostor u zvuku. Ipak, budite obazrivi: što dalje postavite mikrofon, to su veće šanse da se jave fazni prekidi.

• Tam – tam
  

Ozvučavanje tama je slično ozvučavanju snera, osim što bi mikrofon trebalo da postavite malo dalje od glave bubnja, obično najmanje 5 cm. iza oboda bubnja. Razdaljina između mikrofona i glave može biti malo veća – možete ga postaviti na 15 cm. ili više, ali opet pazite na stravične fazne promene.

• Cimbala

Kad su cimbala u pitanju, počnite tako što čete postaviti gornje mikrofone između 45 i 60 cm. od centra cimbala i usmeriti ih pod uglom od 45 – 60 stepeni. Vaš glavni cilj je da do određene mere postignete razdvojenost zvučnog polja, a da sman jite bilo kakva propuštanja tama ili snera.

• Činele

U većini slučajeva vam neće biti potreban namenski mikrofon za činele. Trebalo bi da dobijete dovoljno propuštanja sa drugih mikrofona da biste imali dobre činele. Ako imate u višku jedan ulaz i jedan mikrofon, postavite ga na oko 5 do 10 cm. sa strane činele , udaljenog od snera, pod uglom od 45 do 60 stepeni.

Trouglasto ozvučavanje

Postavljanje dvaju gornjih mikrofona, zajedno sa namenskim mikrofonom i kik bubnju, odlično završava posao u većini situacija i prostora. Ova tehnika naziva se ” trouglasto ozvučavanje “, ima dovoljno zvučnog polja , manje je skupa i praktičnija za izvođenje.

Kik bubnju dajte sopstveni kanal u miksu, a sve ostalo uhvatite pomoću para gornjih mikrofona, postavljenih bilo gde na 15 cm udaljenosti od kompleta i međusobno razdvojenih od 15 cm pa do preko jednog metra.

Počnite tako što ćete se uveriti da su gornji mikrofoni postavljeni na jednakoj udaljenosti od bubnjeva i da su bubnjevi pozicionirani tako da ne blokiraju jedni druge u odnosu na gornje mikrofone. Na ovaj način možete uhvatiti vrlo realan, uravnotežen, pun zvuk celog kompleta bubnjeva . Ovaj metod nije baš šetnja po parku – potrebno je dosta isprobavanja da bi se objasnila akustika u studiju i prirodne fluktuacije u reyonansi bubnjeva i cimbala. Ali, to je najbrži način da se dobije autentičan zvuk, a da ne doživite nervni slom… Mikrofoni SM81 su odlični za ovaj pristup , kao i AKG C – 408.

Fazni prekidi

Prilikom primene obe ove metode, bliskog ili trouglastog ozvučavanja, postoji velika verovatnoća da ćete se suočiti sa problematičnim faznim prekidima. Do njih dolazi kada frekvencije sa jednog mikrofona prekinu frekvencije u drugom, i obrnuto. Kada frekvencije nestanu ili zvuče kao da se premeštaju znaćete da imate problem sa faznim prekidom.

Kada pokušavate da ispravite ovaj problem, prva stvar koju morate da uradite je da izolujete izvor(e) faze. Ako je samo deo signala mikrofona van faze ( ovo je obično slučaj ), pomeranjem jednog mikrofona ( dok pažljivo nadgledate ostale ) verovatno ćete rešiti problem. Kod metoda sa gornjim mikrofonima, ponekad je vrlo efikasno jednostavno menjanje visine mikrofona.

Najvažnije je da otkrivanje i rešavanje faznih prekida obavite pre nego što počnete sa isprobavanjem različitih pozicija mikrofona, njihovih nivoa i udaljenosti. Ako od samog početka imate gomilu faznih problema, stvari će samo bivati sve gore. Tokom kontrole radi pronalaženja instrumenata koji su možda ispali zbog faznog prekida, svaki bubanj proverite u mono – režimu a ne stereo. Kontrolom u stereo – režimu teško ćete otkriti pravi izvor faznog prekida.

Nastaviće se…

Ipak, postoji i nekoliko mana. Neki DAW-ovi obično imaju manji prostor za čuvanje snimaka, neki vam ne pružaju mogućnost da jednostavno narežete CD-ove bez dodavanja računara ili jeftine sveobuhvatne jedinice za narezivanje CD-ova i ne može se lako poboljšati jednostavnim dodavanjem nove zvučne karte i/ili softvera

Uopšte nije neuobičajeno da se DAW koristi u kombinaciji sa računarom. Iako praktično duplo skuplji, sa njim ste mnogo pokretniji, a ipak imate sve prednosti koje vam pruža i računar. Ključ duple postavke je da i DAW i zvučna karta podržavaju digitalni ulazni i izlazni signal, umesto analognog, tako da možete da prenosite digitalne muzičke podatke u svom originalnom digitalnom obliku. Pretvaranje u analogni signal, pomoću analognog četvrtičnog ili priključka debljine osmine inča, otvara potencijal za stvaranje više šumova i odgovora niskih frekvencija u snimku. Trebalo bi da potražite DAW koji podržava digitalne protokole transfera kao što su S/PDIF i/ili TDIF.

” Yamaha “, ” Sony “, “  Tascam “  i još mnogo drugih proizvođača nude digitalne DAW-ove sa 8 do 24 trake ili više, koji imaju sve karaktereistike i prodaju se po pristupačnim cenama. DAW-ovi profesionalnog kvaliteta imaju kobinaciju digitalnog miksovanja, ugrađenog snimanja na hard – disk, efekata, semplovanja višeg kvaliteta ( od 16-bitnog do 24-bitnog i više. ) i velikog broja traka. ” Yamaha “, ” Tascam “, ” Korg ” i ” Roland ” su već duže vreme najpopularnije marke.

Već nekoliko godina su DAW sa četiri trake i zasebne jedinice koje liče na DAW popularni i nisu skupi, i još uvek na tržištu postoji nekoliko njih sa izuzetno niskom cenom. Najveća mana ovih jedinica nije njihovo ograničenje na četiri trake, pošto možete da prebacujete trake ( snimite tri trake, zatim ih snimite na jednu slobodnu traku, čime oslobađate nove tri trake ) skoro neograničen broj puta na skoro svakoj od njih. To je njihova manja sposobnost uređivanja, ujednačavanja i dodavanja efekata, njihov mali kapacitet čuvanja i lošiji kvalitet snimanja.

Ako imate vrlo malo para, ” Sony ” Mini-Disc sa 4 ili 8 traka je verovatno najbolji izbor po ceni i kapacitetu, mada je kompromis taj da Mini-Disc uređaji za snimanje na kraju koriste kompresiju da bi smestili više audio-podataka u manji prostor za čuvanje, pomoću tehnologije  koja se zove ATRACK, što je malo bolje nego MP3. Rezultat je manji audio-kvalitet radi čuvanja audio snimka na mini diskovima.

Nastaviće se…

Bez obzira da li volite ” Beatlese ” ili ne, morate ceniti činjenicu da je Ser Džordž uspeo da prevaziđe ograničenja tadašnje tehnologije i napravio zapanjujuće dobre snimke. Uspeo je jer je imao umetničku viziju ( i strašno dobre muzičare i kompozitore sa kojima je radio ) i jer je poznavao sve lukavosti i komplikacije svakog dela opreme koju je morao da koristi.

Ipak, Ser Džordž bi danas bio verovatno prva osoba koja bi vam kao umetniku u vašem malom studiju, savetovala da iskoriste prednosti tehnologije digitalnog snimanja. Zašto? Zato što je lakše, jeftinije a rezultati koje u kućnoj varijanti dobijate bolji su od analogne tehnologije. Iako širom sveta još uvek postoji određeni broj tradicionalnih analognih ili hibridnih analogno – digitalnih studija koji još uvek prave hit snimke, oni imaju mnogo stvari koje većina vas nema, uključujući novac, inžinjersko osoblje koje radu posvećuje puno radno vreme i mnogo iskustva. Pa čak i sa svom tom profesionalnom opremom i iskustvom ponekad se javljaju značajne razlike u kvalitetu snimanja od studija do studija.

Naravno, prelaskom na digitalnu tehnologiju niste dobili dozvolu da ignorišete fundamente snimanja, obrade i miksovanja zvuka. Na primer, bez obzira na to da li vršite kompresiju trake basa klikom miša ili za to koristite zasebnu jedinicu, i dalje morate znati koji odnos kompresije treba da koristite i kako da podesite parametre ulaza, kašnjenja i nivoa jačine zvuka. Ipak, videćete da upoznavanje sa radom u digitalnom studiju neće biti toliko teško, već će vam biti dovoljno tek par saveta da krenete u pravom smeru, za razliku od analogno.

Nastaviće se…

To ipak ne znači da analogni zapis nema svoje prednosti… Zavirimo u analogni svet.

Najjednostavnije objašnjenje zvuka je da on predstavlja seriju vibracija. Žica na gitari proizvodi vibracije, kao i ljudski glas. Kao reakcija na to vibriraju i vaše bubne opne, i to je razlog zašto uopšte čujete.

Zbog toga je i logično snimanje zvuka ” hvatanjem ” vibracija na način vrlo sličan onome koji to rade i naše uši. U ranim pokušajima ” hvatanja ” zvuka ljudi su morali da se zadovolje snimanjem pomeranja igle koja je vibrirala frekvencijom zvučnih talasa u svojoj blizini. Trasiranjem igle istim putem kuda je išla pri snimanju, prouzrokuje se njeno vibriranje na isti način kao kada je bio prisutan originalni zvuk. Odatle potiče reč ” analogan ” : snimak igle kreira zvuk ( sličan, istovrsan ) originalnom zvuku.

Danas je analohni zapis uglavnom reprodukcija zvuka na magnetnoj traci, proizvedenog usmeravanjem električnog signala koji se prima sa izvora zvuka , kao što su mikrofon ili klavijatura. U nekom trenutku strujno kolo pojačala dodaje energiju izvornom signalu i pojačava ga dovoljno da on može da se filtrira, da mu se dodaju efekti, da se ujednači itd. Tako da rezultat bude snimak koji je tipično čist i topao u svojoj srži . Da bi se ovaj signal snimio, električni signal mora biti sačuvan na neki način. Snimanjem na magnetnu traku električni signal se pretvara u magnetne impulse, i kako magnetna traka prelazi preko magneta za snimanje ( glave ), i ona se magnetiše.

Ovaj pristup ima neka ograničenja. Prvo, pojačani signal pretvoren u magnetnu energiju nikada se na traku ne prenosi glatko, u obliku talasa već u impulsima, tako da rezultujući snimak nije potpuno tačna predstava izvornog signala. Drugo, sama traka je fizički ograničena u smislu količine magnetne energije koja može da se smesti na nju.

Čak i sa ovim ograničenjima za pravljenje matrice, zvuk između 5 Hz i oko 45 kHz možete snimiti sa velikom preciznošću ( uz pomoć dobre opreme ). Međutim, svaki put kada propustite sačuvani signal kroz elektroniku kako biste ga preslušali ili ponovo snimite signal, jedan njegov deo se gubi zbog nesavršenosti elektronskih kola, trake i elektronskih gubitaka u žicama i kablovima. Da bi stvari bile gore ( mnogo gore ), kada snimite traku i taj snimak koristite kao deo drugog snimka, rezultat je druga generacija snimka originalne trake. Dalja presnimavanja trake akumuliraju gubitak drastičnom brzinom i vaš originalan izvorni snimak žudno započinje svoj put u deveti krug pakla, poznat kao ” šum na traci “.

Da li je to super? Zapravo jeste, ukoliko sebi možete da priuštite opremu koja će vas održavati na donjim granicama gubitaka pri presnimavanju. U suprotnom, imate već dovoljno argumenata da se odlučite za digitalni zapis.

Nastaviće se…

Pomoću softvera kao što su SONAR ili Sound Forge itd. možete jednostavnon snimiti skoro neograničen broj traka, a sa audio – plugin softverom lako dodajete efekte, čistite željene frekvencije, ubrzavate ili usporavate muziku, pa čak možete i da podešavate vokale do virtuelne perfekcije pri pravljenju finalnog miksa. Uz to, možete i da sa velikom preciznošću kopirate snimljene trake koliko god želite puta, što će vam olakšati zamenu loše prateće trake u drugom stihu onim izvođenjem iz prvog stiha.

Poenta je da jedini analogni uređaj koji se može uporediti po ceni sa digitalnom opremom kasetofon sa više traka, a ipak je kvalitet digitalnog snimka mnogo bolji od kasete i skoro jednako dobar ili bolji od trake sa dva kalema. Kao dodatak na skupoću, traka sa dva kalema zahteva mnogo održavanja, koristi mnogo trake pri brzinama od 15 inča u sekundi i komplikovana je za uređivanje, pri čemu zahteva od vas da vrlo precizno koristite žilet i blok za uređivanje. Može se desiti da će vam biti potrebne godine da postanete dobri u tome.

Nastaviće se…

Kada je u pitanju prostorno postavljanje zvuka ili efekti kao što su odjek i kašnjenje, miks u slušalicama je u principu precizan, osim ako preterano koristite efekat pomeranja faze. S’ druge strane pomoću slušalica je skoro nemoguće postići bilio koju vrstu efekta 3-D tipa tako da bude precizan , jer standardne slušalice hvataju celo polje zvuka u pravoj liniji u odnosu na svaku stranu stereo-polja.

Problem koji je verovatno najjednostavnije zaobići pri izboru slušalica jeste naći slušalice koje imaju odličnu reakciju basa i ravnu reakciju frekvencija kroz ceo spektar. Loša reakcija basa će skoro svaki put pokvariti zvuk miksa u zvučnicima, a slušalice koje su previše jasne dovešće do toga da miks zvuči mutno kada se sluša preko zvučnika.

Nije lako uskladiti miks u slušalicama i na zvučnicima, ali je moguće. Na nesreću, to možete naučiti od drugih. Dobri miksevi koji se rade pomoću slušalica samo su stvar iznalaženja načina da se dođe do cilja, što znači da biste uvek morali da proverite finalni rezultat na zvučnicima.

Nastaviće se…